U jednom izlasku, dok smo još bile devojke, plesale smo u diskoteci u Kotoru do jutra i tek kada smo izašle napolje shvatile smo da su topla letnja noć i nevreme menjali mesta. Izule smo sandale i trčale do kola. Vozile do kuće i onda trčale uz stepenice bose. Ko je makar jednom bio u Krašićima brojao je stepenike…Mi uz stepenice, a bujica vode niz njih. Sećam se tog osećaja slobode još uvek. Godine su donole odrastanje, ozbiljne teme i obaveze. Često poželim da opet bosa trčim po toploj, letnjoj kiši i da ona spere sa mene sve što je proces sazrevanja sa sobom doneo. Verujem da je sve u životu proces i da sve ima svoje mesto. Ove stepenice su bile deo procesa sazrevanja sa posebnim mestom u mom srcu.
Posmatrajući kako se moje dve ćerke igraju na plaži ovog leta, pomislila sam kako će brzo doći vreme da i one sa drugaricama trče ulicama nekog grada pokraj mora i plešu dok ne svane dan. Zatim neće više biti devojke, imaće svoju porodicu, obaveze i tako sve u krug. Krug koji se zove život. Proces življenja i mnogo malih procesa koji nas čine živima. A ja baš volim život. Sve njegove plime i oseke. I Mesec i Sunce i more.
I vodu volim. Ona sve ostavlja čistim. Proces čišćenja. Od nečeg, od nekog, od sebe, od misli, od buke. Volim da se dugo kupam, da plivam, da ronim i uvek uz sebe imam flašicu vode. Hidratacija.
Volim i svoje drugarice. Iste te što su samnom trčale bose. Posle smo trčale zajedno još mnogo puta. Nekad uz smeh, a nekad uz suze. Družimo se preko 20 godina i jednom godišnje odemo na zajedničko putovanje. Svako svoju flašicu vode u tašnu ili ranac i lutamo po svetu. Zajedno.
Za kraj teksta, umesto P.S. rečenica za moje drugarice i devojku bez briga, duge plave kose koja i dalje živi u meni ;
Hajde da što pre, opet plešemo do jutra! Bose.
Pored vode.
Jelena Savić / kreator Grus Formule